Нова учитељица
замењује час.
Гледамо у клупе
док шета крај нас.
И данас. И сутра.
Остаће и даље.
Поздраве нам стара
из болнице шаље.
Нова лепо прича.
У пуној је снази.
Ал’ Драгице нема
да осмехом мази.
Нова, пуна знања,
много ће нам дати.
Ал’ Драгице нема
да нам буде мати…
Нова не зна рећи:
„Душо, злато, цвеће…“
А Драгица можда
више доћи неће.
Договор је пао:
крв би за њу дали!
Али кажу да смо
за то одвећ мали.
Пишемо јој писмо:
„Другарице стара,
воли те и бодри
тридесет другара!“
Време брзо тече.
Пети час се спрема.
Пада модро вече.
А Драгице нема.