Понекад сањам да имам крила
и седам својих товара злата,
да могу сваком ко добра вила
ставити дукат, тихо, крај врата.

Сањарим: штапић чаробни имам
и мењам, тако, свет преко ноћи…
сањарим како болесне примам
и како сваком могу помоћи.

И тако растем, сновима вођен,
помало тужан, јер немам крила.
Али ја такав, какав сам рођен,
бар имам срце као та вила.

Тако не могу ником помоћи
јер немам штапић да злато делим
и ником нећу до прага доћи.
Али бар сањам, али бар желим.