Па нека тако је лепше много дуже се пева
лакше се настани вода у наше чувено стабло
полако долазе страже где су опаке варке
помислиш опада лишће кад оно човек снева
најдража јабука света престаје бити цвеће
А потом шета сама од шаке до свих рамена
ујутру заслади уста као на сунчаном сату
у девет буде птица из које нестварни лете
дванаест још нам није а она већ је жена
што рађа дивну жабу да свима буде дете
Негде пред важно време јабука поново цвета
поново круже рибе у нашој лепој глави
мислимо ништа нисмо а оно – сасвим јесмо
чаробно зањихани презрели од покрета
знамо и где смо били и сасвим знамо где смо
Бацамо ситне пиљке у очи да живље плету
нама пахуљаст видик букачу дубљу рану
да се никада ником не врати лавеж света
видимо јабучар ђика и где мећаве мету
мада у јабукама и поноћни смирај цвета
Ујутру слатка уста по свету причају слатко
чине се добри обичају да неко некоме жури
најчешће мајка сину негде у далеку бајку
нико не пита никог зашто се живи кратко
јер свако сретне себе док гледа своју мајку
И нека тако је лешше много дуже се пева
дубље у ваздух сеже јесен и друга доба
ланена кошуља света беље рукаве креће
помислиш бела ти кожа кад оно човек снева
најдража јабука света опет постаје цвеће