Постоје људи, мој сине,

који те не воле, тако…

Ал’ немој да те то брине,

не може волети свако.

 

Свеједно да ли их кориш,

или им дарујеш цвеће,

предаш се или се бориш,

неки те волети неће.

 

Заједно теку вам дани,

за исти сто ћете сести.

Ал’ сте светови страни

који се не могу срести.

 

И можеш пружати руку,

вадити срце из груди,

признати патње и муку..

Неки те не воле људи.

 

И можеш брод кад им тоне

џиновском снагом га дићи,

опет ће да те се клоне

и свом ће острву ићи…

 

И зато настави даље!

Неодлучни су слаби.

Господ ти ветар шаље,

не осврћи се и граби.

 

Разапни једра и маштај.

Побеђуј, метар по метар.

И праштај, праштај им, праштај

није им наклоњен ветар.

 

А кад стигнеш до дуге

и свет кад пронађеш нови,

нек’ те не победе туге…

опет их, опет позови.

 

<p class=“author“>Недељко Попадић </p>