Хоће живот у пустињу пусту

Кад је пробудио све траве на њиви
одлучио живот и у пустињи да живи
Док фијуче ветар и пржи сунца блесак
чиме ћеш се животе држати за песак
Док се диже песак као жива хрпа
чиме ћеш се бранити да те не затрпа
Пошто воде неће нигде у круг бити
шта ћеш тако жедан у пустињи пити
Тамо нема росе ни чесми улице
чим ћеш свако јутро умивати лице
И како да имаш увек чисто тело
чим да переш зубе и руке пред јело
Тамо нема воде ни за раст полена
чим ћеш свако вече да рибаш колена
И још нешто важно о пустињској мани
тамо су путеви свуда затрпани
Ми ти не можемо ни пешице доћи
не дамо да тамо умреш у самоћи
Ако те пустимо с ових наших њива
може неко рећи да су деца крива
Не иди на мету пустињској авети
лепше ти је с нама у овој плавети

Јесте с вама децо лепо у плавети –
ал’ и у пустињи ја морам живети.

Љубомир Ћорилић