Нашло би се све што треба.
Одмах скоче мама, тата,
када као гром из неба
гости бану нам на врата.

Увек бих се зачудио
откуд мајци да то спрема,
кад сам тога жељан био,
кад тога у кући нема…

Негде се то добро крило.
То зна само њина мука…
Нјважније нам је било
да се кућа не обрука.

Хајде! Узми! Дај! Још мало…
Хеј, мајчино срећно лице…
Отац сипа – отац брани
част и образ породице.

После тога опет нема…
Буде дана – хлеба, масти…
Ал’ пред гостом на испиту
кућа никад не сме пасти.

Данас, кад у госте одем,
па ми једва нешто пруже
схватим – то су богаташи…
И не желим сести дуже…

Важно ми је – однео сам
ипак поклон, сто му мука…
Празних руку не иде се!
Да се кућа не обрука…

Недељко Попадић